U svemu sam amaterka. Tako volim sebe da predstavim čime god se bavila, šta god radila. To je čist amaterizam. Takav sam i roditelj i mnogo mi je lepo zbog toga.
Kad si amater/ka jasno je da radiš nešto sa mnogo dobro volje, uz mnogo ljubavi, bez straha da ćeš da pogrešiš, jer izvesno ćeš, pošto si amater…pa ti još i tapšu kada nešto sjajno uradiš i počnu da ti se dive…Jer ako si ti ovo ovako kao amater, šta bi bilo da si profesionalac?
Eto tako ja. Sva čula načuljim da saznam što više od drugih, nemam vremena da ulazim u teoriju, a i kroz praksu se brže uči, pa ono što mi se učini korisno primenim odmah, ono što me zamisli za trenutak više ostavim po strani, dok sačekam da mi naleti neko od profesionalaca za datu oblast.
Ćutim i posmatram, učim. Pa je bilo “aha, sterilna gaza…par kapi fiziološkog rastvora…čista voda i blag sapun uvek, maramice u slučaju nužde…” , a sad “lakša užina za poneti pre ručka i jedna brza za pred čas gitare” …I lagano, korak po korak, amaterski, deca i ja postižemo gotovo profesionalne rezulatate. Nismo dužni nikog da savetujemo, kad nas prekorevaju što smo nešto uradili pre vremena i mimo propisa mi se izvinimo i nastavimo dalje jednakim tempom, onim našim amaterskim.
Puna sam pitanja uvek. Za svaku oblast, pa i za ovu roditeljsku, al’ to mi je, sad da prostite na tvrdnji, ipak ona, kako je zovu – profesionalna deformacija novinara. Uglavnom kad spakujem svoj amaterski stav uz profesionalnu deformaciju, sve što naumim ja postignem, bez panike i stresa da bude savršeno, ali da je dovoljno funkcionalno, odnosno O.K.
Kad me pitaju šta ja mislim o nečemu, ne čekam da se raspričam mnogo, odmah kažem “ja sam to ovako i bilo je ok, e sad da li tako baš treba ne tvrdim…”. Nakon takve rečenice dam sebi oduška i pravo da nastavim i sa “mani me krema što najlepše mirišu…to da je valjalo ne bi se toliko reklamiralo…” i tako, onako pravo, ženski, uz ‘ha ha’ momenat tek da lakše preskočimo sve u šta ni sama nisam sigurna, a opet mi neki nemir šapuće da ga izgovorim.
Žena, majka, amaterka…dakle smem!
No opet ne zvonim na sva zvona. Ne uveravam druge da je baš to nešto TOP …IN…A…a?
Tako nastaje haos. Tako se mnogo majki upeca u savetodavnu mrežu onih drugih, sa stavom profesionalaca na svojim eks katedrama…a predavanja su na raznim mestima – od dečjeg igrališta, preko čekaonica do interneta…Gotovo svuda, pitanje je samo koliki su nam lični kapaciteti da to prepoznamo i kao svoju istinu, jer možda i bude radilo ako sebe dobro poznajemo.
Istina je da nema istine. Sve su to lična iskustva i interpretacije. Korisno je koliko i nije i jedino kako možemo da pomognemo jedni drugima je da se predstavljamo i živimo kao amateri, lako i srećno, bez odgovornosti za tuđe živote, sem za ovaj naš.
I da gledamo u specifičnosti svoje dece! Eto, toliko možemo.
Dakle ja sam amaterka, drago mi je!
