“Jeste li imali blizance u familji?”…trglo me je doktorkino pitanje, koja me je tog ranog jutra pripremala za intervenciju.
“Prababa je imala sestru bliznakinju” izgovorih i posta mi jasno, prvi put posle gotovo mesec dana, da će mom agoniziranju konačno doći kraj zahvaljući drugom mišljenju, koje je zatražilo već drugo mišljenje, a po koje sam otišla nakon gubitka svesti od bolova.
Tih dana… kažu, mogla sam da umrem.
Nije mi bilo jasno kako je moguće da iz punog zdravlja, te i svesno planirane trudnoće, u svojim dvadesetim godinama, ja žena lekara, u centru Beograda umalo izgubim glavu. Bez želje da ih mnogo pitam šta me čeka posle, prepustih se spremanju za operaciju, a onda su me brzo i uspavali.
Prisutnost drugačijeg bola pri buđenju i razgovori sredovečnih, takođe operisanih žena oko mene potvrdili su mi da sam živa. Svaka je već tačno znala od kog se svog dela tela pozdravila. Nabrajale su –bez jajnika, materice, jajovoda …a ja sam do svog medicinskog izveštaja samo ćutala i mislila kako je sreća što život može da se nastavi i bez šanse da se isti začne. U tom trenutku ja nisam više mogla da zamislim sebe da ću postati mama. Moja prva ikada trudnoća je mogla da me ubije, te više nisam ni bila sigurna da li želim da pokušam ponovo i da li sam dovoljno hrabra, jer možda mi se opet desi.
Usledili su meseci drugačije patnje, neopisive tuge…
Kakva se i javi tek nakon što fizički više ništa ne boli, pa ili te savlada ili te pogura dalje u traženju nove nade, šanse i odgovora na – gde sam pogrešila ja, a gde lekar?
Na vreme sam se javila lekaru koji je trudnoću odmah potvrdio pregledom, a ja sam nastavila tih dana da živim i radim svoj, u tom trenutku neljubljeni posao, da sevam i da se za svoje pravo borim sa mnogo ljutnje i buke. I nastavila bih istom žestinom da me nije presekao jak bol u predelu donjeg stomaka.
A lekar … on samo nije pretpostavio da uz viđeni plod postoji još jedan u jajovodu… I da je sva muka koja je usledila zapravo zbog nedijagnostikovane vanmaterične trudnoće.
Još jedno, pa još jedno, do konačno još jednog mišljenja u bolnici kada je postalo jasno gde se plod, a gde smo se svi mi drugi zaglavili u tom kritičnom periodu kada je i jedan dan čekanja mnogo, a ne nekoliko nedelja.
Zovu je i “tempirana bomba” od koje i sada veliki broj žena i u najurbanijim sredinama strada, jer ili se ne jave na vreme lekaru ili se jednostavno dogodi da ne bude opažena, baš kao kod mene.
Vanmateričnoj trudnoći i njenim mogućim uzrocima sam nakon oporavka pristupila studiozno i nisam nalazila ikakvu grešku u svojim koracima, sem da sam dozvolila stresu da me tih dana više savlada no obično.
A stres ko stres, vazda prisutan i nikad jedino odgovoran za mnoga teška stanja od kojih lako i umiremo.
A moj pristup životu oprezniji…pa bilo da žiga ili ne, na šest meseci se javim ginekologu, tek da mi kaže da je sve O.K.
