I sad, a posle jedne decenije, razmišljam šta je zaista tu bilo najteže kad se istresu sve minule roditeljske aktivnosti i emocije kao prašina iz ćilima. Na svetlu svetluca i pleše, stvara lep prizor, ali ako joj se približiš počne da guši. Da je ostavim radije da tako lebdi, pa kad slegne prstom da napišem “pronađi se” i potpišem inicijalima…ili da se pravim da se ništa nije neobično dogodilo i obrišem je jednim potezom ruke, tojest rečenicom “Svi smo mi kroz to prošli”.
Prošli smo, a kakvi smo, još bolje kako smo nakon što smo raskrčili početak roditeljske staze kojom ćemo doživotno da se krećemo? Oživljavam sećanja, verujem nekom ću pomoći ako kažem – Promeniće te, ali budi mudrija pa se uključi i preuzmi upravljanje procesom, pa menjaj samu sebe, kad su već životne okolnosti otvorile put promenama.
Menjamo pelene, pa menjamo i nas, samo bez te jednostavnosti kojom se staro lako zameni novim, a opet uz identičnu nužnost i bez čekanja, zbog kog se mogu otvoriti ozbiljne rane na guzi, tojest duši.
Jednako meka i osetljiva i naša je duša i traži svoj način da zagrli sve što joj je novorođenče donelo, da joj bude ugodno, da zna da joj pripada i da su sve te okolnosti samo nova prilka za njen dalji rast i jačanje.
I plač koji će da seče prve neprospavane noći u kući sa bebom…i jecaj dvogodišnjaka na vratima koji će da gnejči zajedničkim snagama sa grižom savesti, dok učiš da ponovo hodaš gradskim pločnicima bez da išta secaš, guraš i nosiš… I zacenjivanje koje ruke kida iz ramena sa punom snagom jedne vaspitačice dok ga odvaja i zatvara vrata …i svako uznemireno i u suzama dotrčavanje koje te nauči da tražiš i prepoznaješ crveno, prvo na glavi, onda i na drugim delovima tela…i još mnogo toga sličnog, često neizbežnog, što običan udah zameni težak uzdah uz misao – Kako dalje, ako je samo ovaj deo života toliko zahtevan i okupirajući?
Pažljivo, osluškujući , uz osvetljavanje svih nerealnih strahova koji realno iskaču u svakoj gore pomenutoj situaciji. Uz prepoznavanje ličnih potreba i buđenje želja koliko god bile sitne, ali i uz organizaciju života sa svim što ga boji u zeleno, narandžasto i crveno, a da nisu isključivo spanać, bundeva i pasirana cvekla.
Crven može biti i karmin, a cipele zelene kakve sam i sama imala u period kada sam bila dojilja. Bile su udobne za tri kilometra i brze za “tu sam za 15 minuta” kad se odvažim da se udaljim zbog hvtanja svog tračka radosti, potrebnog onima koji su u tim danima zavisili najviše od mene, njihove mame.
I sve je to tako divno i slatko, mekano, mirisno, drago, ljubavno i rutinsko. Krug koji se poput uigranog valcera pleše dok ne pomuti svest i ne poželiš da kamerni sastav zasvira drugu melodiju ili makar drugim tempom koji kaže -Brže rastite decoooo, jer još toliko toga želim, a ne smem javno da priznam, jer danas je sve tako lepo objašnjeno da je lako, dok od nekud ne jave da nije izdržala.
