Nema te buke koja može više da probudi od tišine koja se spontano javi u dečjoj igri. Trenuci su za skakanje iz mesta i za hitno traženje njenog izvora. U glavi bezbroj mogućih scenaria – da li je progutalo nešto, možda je uzelo ono zanimljivo, a igri neprimereno, da ne poziva sa nečijeg telefona, šta ako je prigušilo svoj ton nekom krpom, kesom, igračkom…? Sekunde zbog kojih roditelji male dece izjavljuju: “skratio mi je život za deset godina!” … I tako bar nekoliko puta.
Onda malo porastu, počnu da se (ko)mešaju sa drugom decom. Raskrvavljena usna, mala modrica, posekotina, plač koji razbija tišinu, ali poziva na brzo reagovanje. Maramice, voda, flaster… opomena, pridika, savet i …novih deset godina života manje.
Još malo porastu, postanu brži, zaljubljeniji, znatiželjniji i dok u njih gledamo nestaju nam iz vida. Počinje dozivanje, dovikivanje, traženje… Ponovo tišina koja kovitla paniku i mrsi prisebnost i inteligenciju. Tražiš i na sekund si od poziva u kom ćeš vrisnuti: “Pomozite mi, izgubilo mi se dete u parku!”. Onda se pojavi iz nekog žbuna u koji se sakrilo baš sa prvom simpatijom. Roditelju sad već 20 godina manje života, ali prikuplja prisebnost, trudi se da ne viče pred svima, pred simpatijom posebno. Pokušava da shvati svoju reakciju, racionalizuje strah i ojača nerve, ali već kapira da je sve to tako roditeljski i da bakina rečenica “javite se kad stignete!” nije bez veze i nepotkovana višedecenijskim roditeljskim iskustvom.
Jesmo li se već zabrojali oko “oduzetih” godina života?
Deset po deset i moglo bi biti već pola veka manje, a život se nekako ipak odmotava, posmatrajući naše starije čak i celom svojom, lepom dužinom.
Shvatimo da nismo kažnjeni, već nagrađeni roditeljstvom koje nosi mnogo različitih, čak i opozitnih emocija i da su nam sve date kako bismo osetili punoću života kojom oblikujemo i dečje. Da ih volimo, sa njima se radujemo, da zbog njihovih nestašluka brinemo, u patnji patimo, da znaju da su sa nekim toliko povezani da će svaka njihova radnja, emocija i stanje odjeknuti samo jače uz nas, njihove roditelje.
I da li je onda i dalje u redu da po navici izgovaramo da su nam deca “skratila” živote našom brigom za njihove?
Možda je bolje da samo izustimo koliko smo se uplašili i da iskreno pokažemo da se brinemo, jer ljudski je, pardon roditeljski je. A onda samo čvrsto da ih zagrlimo i budemo zahvalni što su samo usputne brige. Naše brige, njhove su buduće uspomene iz detinjstva koje će rado prepričavati uz rečenice poput: “A je l’se sećaš kad se keva prepala što sam zaronio, pa dugo ostao pod vodom…?”.
Deci će do njihove dece sve to biti zabavno, dok roditelji uglavnom ostaju isti- zabrinuti.
I bolje da ostane tako. Uz kratke bučne tišine i prolazne vriske, a život da nastavi svojim tokom, sa što manje računanja za koliko je zbog toga kraći.
…no ipak, da uvek, bez izuzetka i svuda, svako majčino –“Javi se, čekaću!” dobije odgovor.
Beograd – maj 2023.
