Dan će sigurno počinjati kao i ranije sa džezvom do dve trećine punom vode, to svakako ostaje isto – za dve jutarnje kafe, njegovu i moju. Bebe ne piju kafu, što znači da se ne mešaju mnogo u taj ritual. I šta ja to tačno treba da vidim i primetim na vreme da se ne bismo posmarali i izgubili ono zbog čega smo se zapravo i spojili, kasnije venčali? Tako sam razmišljala dok sam slušala parove koji su pre nas dobili decu i koji su jadikovali nad izgubljenim zaljubljenim vremenom.
Oduvek je svako ima svoju stranu kreveta i plakara, kao i redosled spremanja kad izlazimo negde.
“Imaš fore sat vremena da se spremiš, kreni odmah, da te ne bih čekao dugo, meni treba samo 15 minuta” Bilo je… Sećam se da mi je i sat vremena bilo malo, jer dok operem i namestim kosu, namažem nokte, odlučim šta ću tačno da obučem i usput se presvučem barem pet puta… Ali i to malo ipak nije ostalo isto, postalo je kraće, jer dok prvo spremim bebu i dok dođem do svoje kose prođe i vreme i moj elan da bilo kuda krenem. Njegova strana kreveta je postala i bebina, dok je mesta u plakaru na sreću u startu bilo dovoljno, to se nije odmah promenilo.
Dve kafe su ujutru nastavile da mirišu, ali je moja želja za njima bivala potiskivana umorom. Srkutala sam je dremajući, a pitanje “kako si spavao/la?” zamenili smo “je l spavao uopšte?” …
Umorni, takvi smo bili. Bez prilike da se istovremeno odmorimo u jednom krevetu… I potišteni, jer nam je svaka zajednička i samo naša rutina bivala razbijana bebinim potrebama.
“Uspavaj ga, čekam te u dnevnoj…”, zvučali su pozivi za dejt koje sam često prespavala. Sreća te je kafa ujutru uvek mirisala isto, pa je ohrabrivala i na “jbg, izvini, nije namerno” …
Stvarno nije bilo isto, i stvarno nije bilo namerno. Previđali smo lične i zajedničke potrebe, bebine gotovo nikad.
Menjalo nas je, ali smo se i odupirali.
Brzo smo kafe na kauču, zamenili onim za poneti u šetnji. Bebu je šetnja uspavljivala, a mene je razbuđivala, što se napravilo na idealnu priliku da se čujemo. Te šetnje su postajale naša nova, svesno pravljena rutina u kojoj smo svi mogli da uživamo. Te šetnje su bile taman zgodne da jedno drugom ispričamo sve bez prekidanja misli. Bile su dovoljne da ne izgubimo potpuno sve zbog čega smo i bili par i pre bebe.
I to je sve što je trebalo da čujem od parova sa decom u vreme dok ih ja nisam imala. Da će nas roditeljstvo promeniti, ali da ćemo naći način da se povremeno odupremo novoj organizaciji života u kojoj tandem postaje trojac, potom četverac. Da ćemo otkinuti parče od kompresovanog vremena za kafu na kuaču ili za poneti, kada ćemo ispričati jedno drugom sve što misli i emocije nanose.
To je sve, ukoliko je to sve bilo jasno i iskreno i pre rođenja bebe, jer tako ni “jbg, izvini” neće menjati ukus kafi.
