Naša sagovornica je Danijela Mladenović, koja je prošla kroz lično iskustvo anksioznosti i agorafobije, a danas je okupacioni terapeut koji pomaže ljudima sa anksioznim poremećajima da ih prevaziću i žive slobodno.
Kako biste ukratko predstavili sebe?
Danijela Mladenović: Zovem se Danijela Mladenović i majka sam dečaka od 9 godina. Osim toga, srećna sam što radim ono što volim. Danas sam Okupacioni terapeut (mast.terap.) i Savetnik za porodicu. Godinama sam imala anksiozni poremećaj, što mi je pomoglo da shvatim šta je moj životni poziv. Vodim blog Anksiozni Optimista, pišem o anksioznosti i kako je prevazići. Srećna sam što mi mnogi ljudi pišu da im ono šta radim pomaže da budu dobro.
Kako prepoznati anksioznost?
Danijela Mladenović: Anksioznost je teška jer se uglavnom ne uoči na vreme. Simptome koje osećamo pripišemo nekom drugom zdravstvenom problemu. Na neki način ne možemo da poverujemo da je sve to što osećamo naša psiha. Preterana briga i neobjašnjiv strah su karakteristični simptomi za anksioznost. Anksioznost koja je po nas dobra i koja nas štiti od opasnosti javlja se svakodnevno, ali ona je apsolutno opravdana i zdrava. Pomaže nam da se na vreme pripremimo za mnoge životne situacije. Međutim, anksioznost može biti i blokirajuća. Tada smo preplavljeni mislima o svim potencijalnim scenarijima, čak i onima koji se ne mogu desiti. Kada nastupi anksioznost koja nije dobra za nas, svesni smo njene apsurdnosti, ali ne možemo ništa trenutno da uradimo po tom pitanju.
Kada se kod Vas pojavila i kako ste se izborili da je držite pod kontrolom?
Danijela Mladenović: Ja sam onaj tip ličnosti koji je prosto sklon anksioznosti. Često za sebe kažem da je imam oduvek. Nije uvek prevladala ona blokirajuća, često mi je u životu pomagala, ali dobar niz godina me je i mučila. Izborila sam se sa njom kada sam je prihvatila. Kada sam shvatila da je ona deo mene, a ne ja deo nje. Može mi služiti. U jednom trenutku sam naučila da mogu da imam anksioznost koja me motiviše, a da mogu da odbacim onu koja me parališe. Naučila sam da čitam poruke anksioznosti između redova. Naučila sam i da ona može biti znak da nešto radim pogrešno. Anksioznost je neka vrsta mape, mape blaga, a blago na koje smo upućeni smo zapravo mi. Traženje blaga je proces pronalaženja najboljeg sebe.
Kako je uticala na Vašu ulogu majke?
Danijela Mladenović: Na moju ulogu majke nije imala poseban uticaj, jer je ljubav jača emocija od nje. Ali zavisi i od našeg stava kako na nju gledamo. Možda nisam mogla sina da vodim u park, ali smo zato imali sve vreme sveta da provedemo kvalitetno, što ne bi bio slučaj da sam mogla tada da radim. Mnogo smo čitali, pa danas kada ima devet godina i kreće u krevet, prvo svrati po knjigu koju će čitati pre spavanja. Sve u životu ima dobru i manje dobru stranu, ja se držim toga da želim da se fokusiram na ono dobro. Još jedna dobra stran je što je sa mnom naučio važnu životnu lekciju: nije važno koliko smo loše dok god se borimo da se oporavimo.
Na svom blogu “Anksiozni optimista” pružate podršku onima koji doživljavaju napade panike. Da li postoje zajedničke karakteristike za napade i preporuke.
Danijela Mladenović: Napad panike je iznenadna epizoda jakog straha koja pokreće snažne fizičke reakcije kada nema stvarne opasnosti ili očiglednog uzroka. Može biti užasavajući, a kada se pojavi mogli biste pomisliti da gubite kontrolu, da imate srčani udar ili čak da umirete. To je karakteristika svih napada panike. Mnogi ljudi imaju samo jedan ili dva napada panike tokom svog života, a kako je problem došao tako i ode, najčešće kad se okonča stresna situacija. Ali ako imamo ponavljajuće, neočekivane napade panike i provodimo mnogo vremena u stalnom strahu od sledećeg napada, onda je moguće da smo razvili stanje koje se zove panični poremećaj.
Tokom napada panike možemo osetiti neke od sledećih simptoma i senzacija: hiperventilacija, (ubrzano, kratko, otežano disanje), ubrzano i jako lupanje srca, preznojavanje, mučnina i bol u predelu želuca, drhtavica, vrtoglavica, hladni trnci ili talasi vrućine, peckanje ili ukočenost u telu, trkačke misli, osećaj gušenja, osećaj gubitka kontrole, osećaj gubitka razuma, osećaj nerealnosi i nepripadanja, strah od smrti.
Jesu strašni, ali panični napadi sami po sebi nisu opasni.
Da biste se izborili sa napadima panike, morate učiniti sve što možete da ne učinite ništa. To jest, trebalo bi da sednete i usporite disanje i da ne dodajete strah na strah. Kada se uplašimo, obično želimo da bežimo, ali moramo nekako da shvatimo da nema realne opasnosti. Ovo ne znači da je sve u vašoj glavi, verujte mi, znam da je strah stvaran, ali morate usporiti i naterati mozak da logički razmišlja.
Najvažnije je da znate da vam anksioznost, pa ni napadi panike, u svim oblicima neće naškoditi i da ih možete pripitomiti znanjem, prihvatanjem i strpljenjem. I možete potpuno upravljati anksioznošću, do tačke majstorstva.
Da li se anksioznost može prevenirati (i da li se može prepoznati u ranom razvoju kod dece te koje mere preduzeti)?
Danijela Mladenović: Anksioznost se teško prepoznaje, jer je teško napraviti jasnu razliku između na primer treme koja motiviše i treme koja blokira. U tom prepoznavanju treba svi u okruženju deteta da učestvuju: roditelji, vaspitači, nastavnici… Prvi znaci da nešto nije u redu sa mentalnim zdravljem deteta možemo prepoznati kroz sledeće simptome: osećaj zabrinutosti, nedostatak motivacije i energije, gubitak interesovanja, emocionalni izlivi, tuga i depresija, odnosno depresivno raspoloženje, povlačenje iz života, promene u ponašanju, problemi sa spavanjem, promene težine ili apetita, osećaj krivice ili bezvrednosti, kod starije dece zloupotreba supstanci.
Pričajte sa svojom decom, posvetite im pažnju, pokažite da ih razumete… Osećaj da imaju poverenje u vas da vam kažu odmah kada ih nešto muči je najbolja prevencija da se anksioznost koja nije dobra ne razvije u anksiozni poremećaj. Takođe, brinite o svom mentalnom zdravlju, jer ćete tako dati deci dobar primer kako da oni brinu o svom.
Osnovali ste udruženje koje pruža pomoć i podršku drugima. Kako funkcioniše Udruženje?
Danijela Mladenović: Na žalost, Udruženje ne broji veliki broj članova. Prvo, specifična je tema, a stigma i dalje postoji. Razlog je i taj što anksiozni ljudi neretko ne mogu da idu na javne skupove, ne prija im gužva, buka i slično, pa moji pokušaji da se okupimo nisu urodili plodom. Zato nisam svoj rad ograničila samo na članove Udruženja, već je sve što radim dostupno svim osobama koje se bore sa anksioznošću, kao i njihovim najbližima. Pomažem kroz tekstove, kroz tehnike i vežbe za samopomoć, ali i kroz motivacijske poruke. Mislim da je ljudima najvažnije to što sam ja prošla kroz iskustvo anksioznosti i agorafobije, a danas me vide da živim slobodno i to je najjača poruka.
Savet/i za mlade majke koje se suočavaju sa paničnim napadima?
Danijela Mladenović: Niste sami, koliko god se u ovom trenutku činilo da jeste. Ako imate problem, pričajte sa bliskom osobom o tome, ili čak sa stručnim licem. Kada razgovaramo o tome šta nas muči, naš problem je već mnogo manji. Primetite šta vam pokreće te osećaje, ako postoji neki okidač na tome treba raditi. Usvojite zdrave životne navike (ishrana, treninzi, dovoljan unos vode, kvalitetan san). Okružite se ljudima koji vam prijaju. I uvek se setite da nije vaša krivica ako osetite napade panike i anksioznost.
