To što smo podarili detetu život nas ne obavezuje da isti do detalja kontrolišemo, a baš to radimo kao da je zahtev za takvim roditeljskim ponašanjem na kamenu isklesan. Kao da smo jedva dočekali da preuzmemo malo vlasti nad tokovima koji se prividno čine našim, jer od nas je poteklo, dok ne poplave i konačno ne krenu u nekom pravcu koji nismo ni zamišljali. Onda se čudimo i žalimo da su deca nevaspitana, a pubertet jedna toliko nezgodna faza nad kojom nemamo nikakvu kontrolu. Na sve to češće i zapažamo da mladalačko ludilo kreće sve ranije i sve intenzivnije, da udara i gde nikad nije, da traje dugo, te i da ruši naporom izgrađenu disciplinu i “autoritet”.
A da li uopšte ruši ili možda gradi ispočetka i ispravno, kako valja?
Šta ako je sve zaista odgovor na “posejano”? Mnogo me puta, kao majku dvojice, bocne ovo pitanje. Počela sam da tražim odgovore oko sebe, u nekim roditeljima i njihovoj, od mojih dečaka, malo starijoj deci.
Volim da primetim da nisu sva deca lepa, ali i da nisu svi roditelji dobri. Ipak, sva su deca, dok su još mala dobra, a roditelji, kako vidim, često najlepši, našminkani, utegnuti i opeglani na crtu, verovatno po zahtevima svih koji su se mešali u njihovo vaspitanje.
Zbog te estetike na kraju svi patimo i gubimo priliku da se iskreno radujemo životnim datostima i svemu što se ne gleda samo očima već i dušom. Dok ih ulepšavamo i utežemo za jedan svet, onaj drugi im udaljavamo pritiscima dok deformacija ne ispliva kroz loše ponašanje, koje jeste informacija… Ko hoće da primeti.
A gotovo sve je danas lepo i dopadljivo, koketno i lako dostupno …I kad je već tako lepo, niko se i ne pita da li je u funkciji očuvanja onog dobrog, kog deca po prirodi stvari najviše imaju.
Dobroti naklonjeni, a lepoti naučeni… To sam shvatila tek kao odrasla, kada sam i počela da primećujem klempavu i zrikavu decu, krivih nogu i pegama našaranu. U kom trenutku sam ja to naučila i zašto sam ga tako lako prihvatila? Dobro u meni kao detetu to nije podvlačilo kao bitno, zaljubljivala sam se iskreno i snažno i u takve, jer bili su autentično dobri, pravi.
I negde logično postaje da vremenom, kroz odrastanje, svi izgubimo orjentire šta je za nas dobro, kad nas kače samo za lepo. Hodamo u najlepšim cipelama, koje najviše i žuljaju i nikad se više ne pitamo zašto smo agresivni, besni, tužni, usamljeni …Zašto kada nam je sve lepo?
Baš u tom sudaru dečje etike i roditeljske estetike vidim i rešenje i problem, zavisno od mere u kojoj se izmešaju i od toga da li je neka nadjačala onu drugu. Ipak, negde u svojim dubinama osećam da deca znaju šta je za njih dobro i da ma koliko se činilo nama roditeljima nedovoljno lepo, zapravo je njihovo pravo i ispravno.
Njena mama je poželela da ona bude balerina, a devojčica samo da nastavi da od komada drveta pravi razne skulpture i da od svoje ušteđevine jednog dana kupi neku ozbiljniju mašinu za obradu drveta, a ne samo suknjicu od tila…
Koliko bi puta dnevno, na ovom svetu, mogla da počne još jedna ovakva priča?
