Predaja ili prevara? U mom slučaju i srećom kratko, bilo je ovo drugo…
…Jer sam se kao i većina umornih majki hvatala prvog i najlakše dostupnog rešenja, samo da udahnem malo više života od onog koji me je zadesio u kući sa dve bebe. Svaki sa svojim neutašivim potrebama, u naizmeničnim naletima, uz moje beskonačno kretanje, koje bi utiskivalo baš taj trag u podu da su bili obloženi tepisima, a ne mekanim podlogama u puzla formi, nameštene za žvakanje i nenadano padanje od umora.
Nešto što je moglo starijeg da zadrži u mestu makar onoliko koliko mi je bilo potrebno da podojim i presvučem mlađeg…Onda da uspava mlađeg, dok sa starijim probam neku novu vrstu hrane, koju pljuje i istovremeno raspršuje po svemu što mu je u dometu…Te na kraju i mene da zabavi i uteši, da mi taj mali beg u paralelni svet u kom sve manje boli, a na prvi, umorni pogled više vredi.
Ta najšarenija od svih šarenih laža kojom se tešimo i za koju ćemo naći uvek opravdanje što je blizu nas i blizu njih… naše dece.
Takvi su ti naivni počeci kada nas premor i zanos povuku s one strane ekrana, te zadrže dok se ne prolomi istinska, ljudska i prava potreba za dodirom i živom reči. Ti pravi, prirodni pozivi i slike koje se memorišu svim čulima, dovoljno česti, a opet od mnogih odbijani…Ja to vidim.
…i vidim kako se neke male ruke sve radije pružaju maminom telefonu nego mami i kako joj ime ne izgovaraju toliko dugo, a umesto maternjeg koriste nemušte jezike za dozivanje svih bezdušnih, a toliko živahnih likova iz paralelne realnosti…Likova koji ih teše i čuvaju od najranijh dana, baš onih kada je mama bila najumornija.
I još vidim kako na svet doneseno zdravo dete postaje ono sa posebnim potrebama od kojih će najveća i dalje biti telefon i brza internet konekcija. Bez njenog zadovoljenja život se pretvara u tešku dramu za sve, jer taj urlik je odavno prekoračaio prag sluha i u poređenju sa bebinim prvim plačem bolno je razarajući.
E to je predaja, nakon duge prevare.
I žao mi je, iskreno mi je žao što neke prirodne potrebe poput sna, zagrljaja, toplih reči i šolje čaja, sat vremena za sebe napolju …nisu pobedile.
Žalim zbog tih linija manjeg otpora koje kao žilet seku prirodni i urođeni otpor zbog raznolikog nezadovoljenja… Iskreno žalim što sam i sama na kratko pristajala na te lakše načine i što sam upoznala prečicu preživljavanja vreme tantruma i čestog buđenja.
Moja sreća u toj modernoj nesreći bio je pokret zbog kog nisam imala vremena da baš duboko zaronim u tu virtuelnu nevolju i ostanem bez daha i svetla. Odazivala sam se svojim prirodnim potrebama, ljutnjom ih i to veoma glasno branila. Kako sam koju prirodnu potrebu zadovoljavala tako sam oštrila unutrašnji vid za istinske potrebe i moje male dece.
I zamerajte mi roditelji, slobodno mi zamerajte, ako vam glasno kažem da ste jedini odgovorni za histerična stanja vaše dece izazvana zračenjem ekrana svih veličina.
…Niste se plakanjem poput beba borili za svoje potrebe, ali ste bebeći plač kao i svoj uspešno utišali besmislenim virtuelnim prizorima.
