Kroz razne su faze prošle moje misli od kada sam mama i nisu pratile one razvojne kroz koje su prolazila moja deca. Da je ko mogao da me snimi dok uz vreli srk kafe objašnjavam kako sam i o čemu razmišljam, pa tako nekoliko puta dok se periodično sastajemo da o(t)puštamo misli i pućkamo ideje kao paru po zimi, primetio bi da se isto tako gube i nestaju čim se ugrejemo.
Jedino bi taj pozadinski ton ostajao isti. Poput konstantne buke beogradskog centra, zviždala bi bez prestanka ljubav. To bi se pri svakom takvom snimanju onog što govorim, verujem izvesno čulo. Sve preko toga bilo bi umršeno i nejasno šta tačno mislim, a šta sve osećam. Shvatih da me roditeljstvovanje provocira sve vreme, na razne načine, nekad i kad nisam svesna, možda i dok spavam, te sve što sam ikada izgovorila behu samo iščačkane klice bez nade da će baš svaka porasti.
I tako skoro pa deceniju, mada kako vreme odmiče, sve se manje razmećem mišljenjima, ne dobacujem stavovima, pažljivo posmatram, mudro ćutim i tek ponekad kažem da su u prilici da menjaju sve što im na svetu smeta vaspitavanjem svoje dece.
Sećam se i moje uznemirenosti kada mi saopšte da čekaju novu bebu, potrebe da objasnim da nije dobro tako brzo da je imaju, da nacrtam svaku ličnu nelagodu, da vrisnem da sam premorena i da će i oni biti …Sećam se i svog muža koji me blago opominje da ne komentarišem na takve načine svoje doživljaje, jer “pomisliće neko da ne volimo svoju decu…ili da ne volimo decu uopšte”.
To je zaista bio prvi rez mog takvog nekontrolisanog izgovaranja te mešavine emocija i informacija koje su me zapljuskivale sve vreme – jedne iznutra, druge spolja. Shvatih da na neki način to moram da kanališem, da nekako kažem, a da nikog ne zaboli i ne uvredi. Tad sam počela ponovo da pišem. Svakoga dana, svaku upečatljivu misao koja me zadesi. Najbronije su uvek bile majčinske, pa su se mešale u sve druge priče o bašti, karijeri, rekreaciji, veri, prijateljstvu, partnerstvu…
Pisala sam i i dalje pretežno o tome pišem, samo je ta terapija odveć odmakla pa sve i ne izgleda više tako napadno, nekontrolisano, neumesno. Sad već kao i da može da bude od koristi još nekom, ne samo meni. Trudim se svoja iskustva da prenesem sa manje senzacionalizma. Da sve opišem kao avanturu koju svi doživljavamo, da reflektor okrenem na sve poznate gegove, pa da smehom utešim i utišam buku koju svi mi roditelji nesvesno pravimo dok radimo gotovo sve isto decenijama.
Sad sa lakoćom pustim radosnicu kad mi jave da ponovo sleću rode i zahvalim se glasno i vrlo često na pruženoj prilici da ponovo pomazim i pomirišem bebinu kosu.
Posle svega zaista ostaje ljubav da žubori, negde u pozadini, a ipak blizu… Ljubav prema životu koji stvaramo stvaranjem novih života, prema roditeljstvu. A ako me već neko uz vreli srk kafe i bude pitao kako sam, zadržaću ga na jeziku onoliko, tek da sebe opomenem da i ono što mnogo volim ne može da prođe bez makar i blagog peckanja.
