Ovih dana sa mnogo strana čujem koliko je san važan i koliko je dovoljno sati sna neophodno za opšte zdravlje, balans hormona pre svega, zatim mentalnu rasterećenost, bolji fokus, srećnije misli. San kao podrška u mršavljenju, sticanju bolje kondicije, postizanju boljih rezultata u svim sferama…Onda slika mišićavog tipa i jedne jednako dotegnute cice širokog osmeha.
Bicepsi, tricepsi i ostali cepsi, a odakle ti uši, oči i nos? …Pa rodila ih majka. Sve na svetu rodila je majka, a da li je spavala dovoljno dok je podizala i odgajala svoju decu, stvarala im uslove da ostvare sve svoje potencijale? Pa nije. Dovoljno i onoliko koliko stručnjaci savetuju nije sigurno.
Dok pišem ovo mnogo mi se spava, valjda je i to inspiracija za ovu kolumnu.
Spava mi se, ali pišem, to mi je posao, a želim da radim. Spava mi se, ali i dalje ustajem u pet kako bih u miru spremila doručak, užine, garderobu i još po koju obaveznu sitnicu koja je na rasporedu tog dana…šah, gitaru, set za crtanje. I kukam da mi se spava evo već gotovo 9 godina, ali ne odustajem. Hoću da uradim vežbe, pripremim zdrave obroke svima, čitam, planiram, imam baštu, psa i sve što nas kao porodicu raduje. I mislim kako nije fer da mi neko predočava jednu tako običnu i svima neophodnu stvar, pa se ljutim na sebe i svet pošto mi san i dalje nije prioritet, a na svet posebno zbog ideja “pusti ga da plače…daj ga dadilji… nisi jedina…”.
A lepo mi je govorila moja komšinica, bez decenije nema redovnog sna. Tako i biva. U tih deset godina nisu spakovani samo podoji, tantrumi i temperature, tu su i kostimi za maskenbal, rukom prepisani testovi iz matematike, zaboravljene stvari, prve ljubavi i naslini vršnjaci… I čini se da se tom spisku kraj ne nazire, ali ja verujem da je uloženo vreme u sve te dečje bolesti i priče sa njima u početku nauštrb sna, da bi kasnije bilo u korist istog, mirnog i dovoljnog, baš kako ga preporučuju.
O eventualnim načinjenim štetama zbog nemogućnosti dovoljnog spavanja kada si mama ne želim da mislim.
Sve je više žena koje su same u tim avanturama, jer je porodica izgubila tradicionalnu formu odavno, te je i novoj modi ustupila mesto- a to je “mogu sama i mogu sve…mogu zapravo uvek”, dok ne okine neka žlezda, pa pomrsi hormone, obori s nogu privremeno ili malo duže ili ne daj bože prođe sve neprimećeno pa počne da boli kad već malo bude i kasno. Mnoge mame su navikle i da izdrže mnoge, više ili manje bolne simptome, jer deca su prioritet.
A tako je jednostavno i lako savetovati “spavaj kad beba spava” …Ako spava. A šta sa ostalim obavezama iz paketa “mogu sama i mogu sve”? Nego kad je već takva moda, onda ili plati pomoć ili se ipak malo prikloni staromodnim modelima podizanja potomstva kad je cela uža, nekad i šira porodica uz komšiluk i dobronamerne ljude iz sela podizala decu. Uz smeh i suze, hleb i mleko i više zdravih majki no što je danas slučaj.
