Neke životne situacije naše dece vode nas u raspetljavanje naših sličnih iz prošlosti. Zato nek nas ne čudi što nas možda nešto mulja u stomaku baš 1. septembra ili nas neka komunikacija naše dece sa drugarima drži napetim kao da se nama dešava.
Naša deca su nova prilika da se vratimo svim situacijama koje smo svesno zaboravili, a zbog kojih nastavljamo da vučemo neprijatne osećaje. Ovo nisam mogla da znam do trenutka kada sam postala mama i kada sam svoje strahove nesvesno prenosila njima, mojoj deci, al na sreću donekle.
I školu sam mogla da im predstavim kroz prizmu mnogih ličnih i samo mojih neprijatnosti koje sam imala u vezi sa njom na početku. Ipak nisam… i srećna sam što nisam, srećna što se svakoga jutra bude razdragani i veseli sa idejom da škola nije nikakav napor.
A meni je bila…
Kad se samo setim, a sećam se zahvaljujući novom ciklusu obrazovanja kroz koji ću proći isključivo posmatranjem, davanjem podrške i razaznavanjem onog što je moje i meni pripada i onog mog, a njima namenjeno. Težak zadatak za lak prolaz kroz novu životnu etapu.
Sećam se sebe, ali ne opisujem im do detalja onaj najkraći put do škole od koje me je odvajao samo jedan prelaz jedne ulice. Na njemu se nije znalo da li se korak ili srce ubrzalo, ili su tukli u ritmu, samo dok pređem taj jedan i jedini prelaz preko svega jedne ulice… plašili su me, a ja sam se plašila.
Ocene su broj od 1 do 5. Imala sam svaku i to baš tim redosledom – od 1 do 5. Nije mi bilo prijatno što sam se kretala rastućim trendom, dok su me opominjali i vikom “motivisali” i dok su svi sa ocenama već bili vrlo visoko, sa vrlo malim mrdanjem naniže. Zato svojim dečacima ne prećutkujem da u početku nisam bila najbolja, ali da jesam najbolje naučila… kasnije.
Priznah im da su već bolji i uspešniji školarci nego što sam ja bila i da je svaka samostalno savladana lekcija uspeh koji će da gradi onaj veći sledeći, sve do najvećeg koji će dostići sa pitanjem “kako mi se ovo desilo?”.
A uči se svakodnevno, često neprimetno, ali znam da je redovno. To nisu samo matematički zadaci, već sitne neposrednosti i prilike koje ih grade u istinske ljude. To su udasi i uzdasi, isprekidane igre i sastavljene priče… mnogo toga se desi od prvog do poslednjeg zvona svakog školskog dana.
To nije moja priča, iako su oni moji.
Tu zaista nema mesta za moje nesigurnosti i košmare koji se povremeno i danas dese, a slične su sadržine – nisu me sačekali da zajedno krenemo u školu i prazna vežbanka zbog nezavršenih zadataka iz matematike, a zvono zvoni i zvoni, zvoni …oglašava da je vreme za buđenje i početak novog dana u kom treba da mahnem ujutru, a zagrlim poslepodne uz pitanja “kako je bilo?”…”i jesi li pojeo užinu?”
