Ono što se odavno dešava i što je prirodno, svakidašnje, postalo je tema o kojoj se ne prestaje. Roditeljstvo.
Kao da je biti roditelj danas postalo veća mustra i kao da je situacija takva da ukoliko malo klecneš, da ćeš detetu unakaziti život bez ijedne šanse da bilo šta popraviš.
“Nema šanse! Sad pa nikad! Tako ili nikako!” …Odzvanjaju imperativi i ne znaš odakle sve dolaze, a tek ne znaš od koga, jer svi žumore slično.
“Drugo je to vreme bilo”, ali realne opasnosti gotovo iste samo ih niko nije klasifikovao po rubrikama i označavao tagovima.
Nije se ni galamilo, ali se šaputalo i tako prenosilo dalje. Brinulo se, nespavalo, strahovalo, razboljevalo, patilo, trudilo… Nekad više, a nekad manje ili bolje rečeno neko više, a neko manje…Ma isto kao i danas. Ono što sigurno nije ostalo isto je brzo i lako podsmevanje, kao i prstom upiranje u grešku ili promašaj, ali se nekada ipak duže i pamtilo, možda i prepričavalo i priznavalo kao svoje. Danas je pamćenje i za najveće sramote kratkoročno.
Roditelj si, dakle nisi bezgrešan, imaj i to u vidu zarad lakoće života.
Makar će te tolikim žamorom držati budnim …uputstvima, preporukama, predlozima, smernicama. Pasti nećeš, ali nećeš ni poleteti visoko, jer je strah od letenja slobodnim stilom najveći.
Uputstvo za upotrebu bebe i konzumiranje roditeljstva – tako bi moglo da glasi sve to o čemu se toliko priča i što počinješ da čuješ tek kao roditelj, te i da sebe vrednuješ u skladu sa svim tim… Jer kakav si ako nisi loš ili odličan. Dovoljno dobar i prosečan, danas sigurno ne možeš biti.
I svaka se priča čini istinita, realno moguća, strašna ili neverovatno najlepša… I takva bi trebalo da ostane, na nivou jedne informativne i zabavne literature, bez prelivanja tih boja na naše platno koje već nosi nijanse mustri po kojima su i nas odgajali. “Ali bez telefona!…kao da odzvanja. Bez!… Čak i bez suvih cipela nekad i čokolade sa celim lešnicama običnim danima…Bez ideje gde smo kad nismo sa njima, ali sa ogromnim poverenjem, tačnim granicama i jasnim rasporedima.
Istina, bilo je lakše, jer je urođena navigacija radila savršeno. Za dogovore se imao jak osećaj poštovanja na obe strane. Čim smo se latili uputstava i pomenutih uređaja i navigacija i osećaji su počeli da slabe, a letenje se nastavilo na autopilotu. Vrlo precizno usmereno letenje, ali sa mnogo strahova koji se samo umnožavaju.
Zato je tema roditeljstva aktuelnija više nego ikada pre. Sa njom nikako lakše, bez nje nikako slobodnije…
Pa pričaj, piši, vrišti, olakšaj dušu svoju, ali se seti i da se zagrliš sa istom tom decom koja uglavnom nemaju pojma čega se ti kao roditelj toliko plašiš i u kakve si se sve informativne grupe inkorporirao.
Tako je, roditeljstvo je letenje od kog sve više nas ima strah. I dok god je tako biće nelagodno.
Zato nam u novoj godini želim vedro roditeljsko nebo, manje snažnih vetrova i veselo i mirno jato sa kojim ćemo lakše i bezbrižnije leteti!
