Kao da se svet okrenuo naglavačke. Imala sam osećaj da su mi za tri dana, koliko sam ostala u porodilištu prećutali neku važnu stvar o kojoj su brujali mediji. Kad god bih se zagledala u nekog očekivala sam da će mi to nešto važno ispričati i da će da zvuči približno mojim osećajima – da se svet ipak obrnuo naglavačke i da eno i Avalski toranj stoji drugačije… Ali niko ama baš ništa. Ćutali su ili govorili tiho zbog bebe, čestitali mi i grlili me, dok se meni pričalo o promenama koje sam osećala i za koje sam verovala da su svima već poznate.
Tu i tamo, dolazila je po koja pohvala – “Veliku stvar si postigla, bravo!” …Pa, obična je to stvar, dešava se oduvek i svakoga dana, jer odakle nam uši zaboga, ako ih nije rodila majka. Zahvaljivala sam, ali kao da su mi čestitali samo deo te velike stvari, a ne celu čiji delovi su morali još negde da se naziru.
Beba ko beba, šta ima toliko da se gleda u nju kad mahom spava i liči na hiljade svojih vršnjaka rođenih u isto vreme. Zašto mene ne pogledaju malo bolje, sigurno piše neka informacija, neka udarna i jaka, baš za Dnevnik u pola 8… Ma ništa! Samo beba, zdrava i slatka, a ja sam brzo morala da počnem da previđam te važne stvari u sebi i da se hvatam rutine koja je brzo učinila da taj moj deo velike stvari ostane neprepričan.
U trenucima umora, kuljalo je van…Ponekad kroz suze, za koje kažu da su tek ok pošto su porodiljske, ali opet bez prevelike pažnje drugih koji jedino umeju da procenjuju kroz pitanje – je l’ depresija ili nije? Nije, idemo dalje!…Iako sam ponovo mogla da tražim neko objašnjenje, jer sam verovala da je nemoguće da sam jedina koja tako nešto oseća.
Kao da su sečenom pupčanom vrpcom nešto drugo povezali, nevidljivo golim okom, ali se oseća. Mislima sam se naprezala kako bih definisala to nešto zbog čega nisam imala mira…Da li je moja mama osećala isto kad je mene rađala? Kakav je to čvor koji raspetljavam pošto lako nije? …mislila sam dok sam joj odgovarala na poruku porukom: “Super smo, samo se ti lepo oporavi pa ćeš nam doći da mazimo malene nogice.”
Dani su prolazili, a ja novopečena mama čekala sam svoju mamu da konačno svrati pošto se oporavi od jakog zapaljenja pluća. Naslućivala sam da je sve imalo neku vezu i sa njom. Objašnjvala sam to sebi kroz uloge koje smo dobile mojim porađanjem…od ćerke majka, od majke i baka. Povezivala sam osećaje sa tom metamorfozom, kada nove uloge stasavaju, a stare sigurno ne slabe, već jačaju podržane novim iskustvima. Onda su konačno odlučili da mi ispričaju šta se još važno dogodilo, a što su izbegavali i verovatno ga čitali u mojim nemirima, dok sam zurila u njih.
“Mamu smo ti jedva spasili. Dan kad si se porađala ona je imala srčani udar.”
I konačno shvatih da rađanjem rađaš i onu sebe koja će biti prisutna i kada dete fizički ne bude blizu i koja se ne odvaja tek tako, neosetno i lako. To jeste drugačiji život, velika stvar i novi naglavačke svet koji je za čestitanje!
