Na sve mislimo. Na njihovo pravilno prohodavanje u posebnim cipelicama, na adekvatnu negu kvalitetnom kozmetikom, na sticanje prvih bazičnih veština, rano učenje jednog stranog jezika i pravilan izgovor svih domaćih glasova …baš na sve! Pratimo uzraste, ulažemo vreme, novac, mnogo ljubavi i vodimo se rasporedima koji su investicija u dečju budućnost. A da li je dovoljna?
Jesmo li ikad zastali da sagledamo širu sliku te takve budućnosti kojoj dajemo sve, trošimo se bez rezervi i ne obraćamo pažnju na lično zdravlje i ono minimlano parče vremena neophodno za oporavak i negu?
Da li smo se ikada pitali kakva je ta budućnost, možda nečija već i sadašnjost, u kojoj imamo sve sem zdravih roditelja, pa umesto na porodični ručak nedeljom, ponedeljkom čekamo red ispred ambulanti, neko novo snimanje i neki novi konzilijum? Baš takva budućnost može da nastavi da se dešava i našoj deci.
Čini se da će sve stati na svoje kad porastu. Verujemo da ćemo tek onda imati mnogo vremena za sebe i previđamo one važne signale koji govore da je baš sad vreme da se javimo svom lekaru. Ignorišemo ih, trpimo i prećutkujemo… Jer deca su preča i ovo njihovo je važnije.
A koliko će biti važno ako jednog dana dečak ne bude više video svog tatu na tribinama u vreme najvažnijeg finala? Koliko će biti važno ako devojčica jednog jutra ne bude više imala te mamine spretne ruke da napravi pletenicu pre odlaska na nastup sa horom? Samo vas pitam. Šta će im biti važnije? I u šta sve dajete svoje vreme i novac pod jedinim izgovorom, a to je “njihova srećna budućnost”.
Gde ste vi, dragi roditelji u toj budućnosti? Kako ste u budućnosti? Boli li vas šta, zovete li svoju decu i molite za prevoz do obližnje klinike? Jesu li uz vas, brinu i sate provode uz vašu postelju umesto sa prijateljima na jedrenju, možda tenis partiji?
Takva budućnost se dešava često. Ono što me više plaši je što je sve češća i takva sadašnjost, što je mnogo opasnije, jer su deca mala i još nesnađena.
Svaka me vest o ranoj smrti roditelja potrese. U mislima onda tražim rešenja koja ću da vrištim na glas, samo da se ne ponavljaju takve priče.
Ponovo ću nas vratiti na uzroke.
Premor, stres, malo ličnog vremena za negu, rekreaciju i odlazak na pokoji preventivni pregled… Zatim manjak ljubavi i podrške, racionalnije sagledavanje odnosa između dečjih želja i realnih porodičnih mogućnosti… Onda nenalaženje sebe i lične sreće u samoostvarenju, nemanje hobija i veselih druženja sa prijateljima koji su melem za duh i telo… Pronađite te uzroke koliko danas, makar neke od njih i odmah ih menjajte! Ne dozvolite da traju, ne dajte im da vam kradu sadašnjost i unakažavaju srećno zamišljenu budućnost vaše dece! Prevenirajte loše posledice zanemarivanja samih sebe zbog svega što deca žele ili im treba…Jer i vi im trebate! I sad … i u budućnosti…i zauvek zdravi i srećni!
Ljubavi i zdravlja, mnogo srećnih zajedničkih trenutaka, pa onda sve ostalo vam želim!
