Kraj školske godine i vreme kada bivam više mama, a manje pisac.
Iako su u neprekidnom natezanju, preko leta znam koja je JA dominantnija. Mama sigurno, mama u svakom trenutku. Istovremeno se spontano nametalo, ali sam i sama naginjala ka tome, te svako moje kukanje na temu nestašne i vazda pažnje željne dece preko raspusta, prođe kao košava u Beogradu, nakon neparnog broja dana. Dakle sedam je dovoljno da ustanovimo novu dnevnu rutinu, posložimo planove i shvatimo kome trebaju papuče, a kome kupaće gaće za broj veće.
To su tek uobičajeni teskobni momenti kao i sa prvom nedeljom nove školske godine. Presek životnih navika i smena onih sezonskih, kad uloge izlaze i svoje homeostaze, pa ova roditeljska prevagne na jednu, a ona druga profesionalna ostane da lebdi i da moli za malo pažnje, baš kao i zapostavljeno dete.
Trudim se da niko ne trpi preterano i predugo. Nastojim da od života stvaramo igru, a od igre život. Redovne poslove podelimo kao mornari na brodu i plovimo u neizvesno leto u kojem nikad ne znamo tačno gde ćemo se usidriti i na koliko dana. Mešamo gradove i sela, planine i more, ekipe i zanimacije, kišne i sunčane dane… i ne razdavajamo se preterano, sem ako ne požele da neke avanture oprobaju samostalno, pa me ostave da pokušam da nekoliko dana dopustim piscu u sebi da se javi smislenim redovima, neisprekidanim misaonim konstrukcijama.
Te idealne slike mame preduzetnice na kojoj je dan podeljen na jasne zadatke koji se ne mešaju, kod mene nema. Čega god da se latim i šta god naumim da uradim, a da je samo moje, ubrzo se zaustavi, jer iz nekog već ugla čujem –„Mama, gladan sam!“ ili još šarmantnije –„ Je l’ ima nešto slatko?“
Kompjuter i šporet su češće uključeni istovremeno, pa se ručkovi i tekstovi krčkaju i začinjavaju po meri mog strpljenja i moje sposobnosti da povlačim paralele – porodične i poslovne.
I šta pre? …Kada svi imamo pauzu od uobičajenih aktivnosti i obaveza, pa smo češće na okupu. I zaista preče uvek bude nešto slatko, što se brzo sprema, a još brže pojede, posle čega se i ne vidi kraj želji za još slatkog i još više zajedničkog vremena.
Takvo upadanje u letnju, pardon slatku letnju šemu časkom pomrsi konce na svim drugim poljima…Ali to nije priča koju bi trebalo naglašavati. Nije, jer svako odstupanje na profesionalnom planu se ne dešava ni zbog čeg lošeg, naprotiv dešava se zbog njih, dece koja su i sama bila moj veliki motiv da svoju karijeru posložim i organizujem u skladu sa njihovim potrebama.
Prskanje, brčkanje, bosohodanje, kotrljanje, crtanje, bubohvatanje, strelobacanje, drugovanje, kampovanje …aktivnosti su najpreče i zaludno je svako moje kukanje na temu nestašne i vazda pažnje željne dece, kada će zaista proći kao i košava, nakon neparnog broja dana.
A onda se raspust završi, te mi nekako draže postanu one kupaće gaće za broj veće, ali i ono nešto slatko što se brzo sprema, a još brže sa decom pojede… Jer kao što rekoh to su samo uobičajeni teskobni momenti prve nedelje letnjeg raspusta ili nove školske godine.
